Kulturni centar dobija stalnu izložbu velike Srpkinje, Danice Jovanović

MEMORIJALNA SOBA DANICE JOVANOVIĆ (6. januar 1886 – 12. septembar 1914)

U subotu, 22. oktobra, u okviru obeležavanja Dana opštine Inđija u Maloj galeriji Kulturnog centra biće otvorena Memorijalna soba slikarke Danice Jovanović.

„Bila je, neobično skromna devojka, upravo onakva kao na fotografiji gde sedi pred kućom, u Beški, među klipovima kukuruza. Stalno je bila s nama, muškarcima, u muškom društvu. Bila je kao najbolji drug. I skromna, mila. Zgranuo sam se kada sam čuo da je streljana… Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka…. A to je bilo dosta i za heroizam,“ prisećao se kasnije pisac Andra Franičević.

Postavka Memorijalne sobe, kao stalna izložba u Maloj galeriji, obuhvata scenografski prikazan život i rad slikarke, od najranijih dana u Beški, preko Novog Sada, Beograda, Minhena, povratka u domovinu, do tragičnog kraja na Petrovaradinskoj tvrđavi 1914. godine.

U okviru projekta Memorijalne sobe, čiji je autor Jasna Кujundžić Jovanov, biće objavljena i monografija, pod naslovom „Danica Jovanović – godine i događaji“ kao i slikovnica/bojanka „Upoznaj Danicu Jovanović“ namenjena polaznicima nižih razreda osnovne škole.

Prilikom svečanog otvaranja posetioci će prisustvovati i stručnom tumačenju izložbe, a u narednom periodu moći će da prate filmske programe o slikarki i stručna predavanja, dok će za školski uzrast biti organizovane posebno koncipirane likovne radionice. Predviđeno je da ova izložba ostane stalna postavka Male galerije Кulturnog centra Inđija.

Danica Jovanović je uspela da ostvari svoju „nečastivu želju“: da studira slikarstvo, diplomira na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i postane prva akademska slikarka u Beški. Njano ekspresivno slikarstvo korespondira sa naglašenim emancipatorsko-patriotskim osećanjima koja su je odvela u preranu i nasilnu smrt na samom početku Velikog rata.

U Višu srpsku devojačku školu u Novom Sadu upisala se 1903. i zahvaljujući daru i upornosti skrenula je na sebe pažnju direktora škole i sekretara Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge, među kojima je bila Olga, ćerka Lazara Dunđerskog, pomagaće joj do završetka studija.

Na Umetnčko-zanatskou školu u Beogradu, upisala se 1907. i pohađala je do 1909. O njenom školovanju govore fotografije s drugaricama, Jelicom Lomić, Milicom Janković i Bosiljkom Tucaković, jedna mrtva priroda s predmetima iz srpskog folklornog aksesorijuma i čestitka koju je za Uskrs 1908. dobila od mladog studenta književnosti Martina Dode Ivanaja.

U oktobru 1909. stigla je u Minhen, upisala se na Žensku slikarsku akademiju, a u martu 1914. stekla je zvanje akademske slikarke. Кopirala je u Staroj Pinakoteci, čeznula da slika u prirodi i planirala da se predstavi izložbom do 1915. godine. Nadala se i da će moći da dobije mesto nastavnice crtanja u Staroj Srbiji i tako pomogne žensku emancipaciju, podučavanjem žena kako da tkanjem i vezovima obezbede sebi egzistenciju.

Družila se sa Marilom Bienkovskom, kao i sa srpskim studentima Stojanom Aralicom, Živoradom Nastasijevićem, Androm Franičevićem, slušala predavanje Dimitrija Mitrinovića o Кandinskom i učestvovala u radu akademskog društva „Srbadija“.

Iz Minhena je ponela sklonost ka ekspresivnom koloritu i snažnom slikarskom gestu, uz naglašenu simbolističku poetiku. Slikala je portrete, mrtve prirode, figure seljanki i seljaka u narodnim nošnjama, kao male studije u predelu i mostove poput Vezirovog, kog je slikala po fotografiji i srušenog beogradskog savskog mosta slikanog na početku Velikog rata 1914, mesec dana pre svoje tragične pogibije. Bila je prvi umetnik koji je pao kao žrtva rata, 12. septembra 1914, streljana u šancu Petrovaradinske tvrđave.